Share Button

– Dobrodošli u gradski autobus… smestite se udobono… želite li karticu? – samo jedan kondukter u niškom gradskom prevozu ovako dočekuje putnike, a ime mu je Zoran M. Đorđević…

Zoran-M.-Djordjevic

Kondukter Zoran M.Đorđević

Da, baš tako je i nikako drugačije: u ovako velikom gradu kao što je naš Niš, u stotinama autobusa koji neprekdino voze na gradskim i prigradskim linijama samo jedan je Zoran M. Đorđević! Što bismo rekli onako po narodski i neobavezno – jedan običan mali čovek koji zaslužuje punu pažnju da se nađe na novinskim stupcima. Ako me pitate zašto, odmah ću preći na stvar: to je baš onaj i to samo jedan jedini kondukter u svim onim silnim gradskim autobusima koji sve putnike dočekuje uvek jednako srdačno rečima koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. „Dobrodošli u naš autobus… smestite se udobno… želite li karticu?“ Pravilo je jedno i nepisano – niko od putnika ne ostaje ravnodušan. Prvo je čuđenje na tren, pa kad vidite iskreno lice i prijateljski ton u glasu, spontano sedate sa zadovoljstvom i isto tako iskreno odgovarate: „Da, želim karticu!“

Pa, ljudi moji, da li je to moguće? Da li je moguće da u ovim gadnim vunenim, zbunjenim i opasnim vremenima, kada smo bukvalno svi preopterećeni problemima golog preživljavanja, kada više nemamo vremena za prijatelje i rođake, kada smo gotovo zaboravili da se nasmejemo, eto, u maglovitoj i smutnoj stvarnosti – nađe se čovek da na svom radnom mestu iskreno pokaže da ima bar lepu reč za čoveka, čak za tako mnogo ljudi koji neprekidno ulaze i izlaze iz gradskih autobusa.

Posle prvog iznenađenja, kratke sumnje da li se to neko možda sprda ili, što bi u žargonu rekli, da se možda ne zeza sa ljudima koji ulaze u gradske autobuse opterećeni svako nekom svojom brigom i izlaze iz njih opterećeniji i kartom koju su morali da plate i torbom, recimo, koju secaju čak sa glvane pijace… Iskren da budem, izašao sam iz autobusa sa dvostrukim zadovoljstvom – prvo što posle godišnjeodmorske pauze imam sreću da pišem najpre o nečem lepom, ljudskom i pohvalnom, a drugo što me je prvi susret sa jedinstvenim kondukterom podstakao da se prisećam svih onih ostalih likova, reči i glasova kondukterskih iz stotine drugih autobusa.

Ko nema kartu, ko je bez karte, imate li kartu, pokažite mi legitimaciju… Krupni, glomazni, manje ili više bahati, često odsutni, zabrinuti – eto, prisećam se, takve sam konduktere do sada sretao, slušao i gledao. Ili, još pre kondukterke: mlade i lepuškaste – manje ili više, ozbiljne – manje ili više, ali sve do jedne jednako stroge sa onim već pomenutim pitanjima o kartama. O kontrolorima i da ne načinjem temu, da mi baš kompletno ne pokvari raspoloženje.

Sve sam to prvi put doživeo nedavno, jedne večeri na liniji „Bjegović-Mokranjčeva“. Čuo sam ono „Dobrodošli u autobus, smestite se, gospođo, udobno i recite želite li karticu?“ „Da, želim karticu!“ – iznenadio me je glas žene, koja mu je momentalno odgovorila. U njenom glasu kao da bejaše malo srdžbe, ali mi se učini da je odgovorila iskreno i nekako zadovoljno. Pa, čoveče, neko je pitao da li želi karticu, a ne onu odvratnu rogobatnu kartu, a pre toga joj je poželeo dobrodošlicu i ponudio je prvo da sedne. Tako sam obratio pažnju na čoveka-konduktera: vidim ozbiljan čovek, trezven i očigledno trezan i, što je najvažnnije, sa iskrenim širokim osmehom na licu. Naravno, pravi kondukter sa žutim prslukom i torbicom na grudima…

Već sledeće večeri ista scena se ponavlja gotovo u isto vreme uveče i na istom mestu kada ulazim u autobus na Trgu Aleksandra Karađorđevića, pošto se nekako provučemo između taksija i parkiranih automobila na samom autobuskom stajalištu ispred one očito popularne kafanske i to vazdušne banje. Dok uzalud tražim odgovor na pitanje – kako to da ovde nikada ne naiđe ni jedna polcijska kontrola, a ono ponovo isti glas poželeo novim putnicima dobrodošlicu i uljudno pita nove putnike da li žele karticu. Onda i ono moje novinarsko proradi i ja pitam i saznajem sve brzo iz prve ruke. Čovek sa dušom i kondukter zove se, reče, Zoran M. Đorđević, a ono M je od oca Mihajla, za koga smatra da je dužan uvek da ga pomene. Od tog oca Mihajla Zoran je kao dete u Doljevcu I Kočanu učio da bude uljudan i kulturan u ophođenju sa ljudima. „Ne znam samo zašto nekima smeta što smatram da sa ljudima treba lepo, ljudski…“ – poveri mi se i požali kondukter Zoran. Nije hteo da kaže kome to smeta njegovo ponašanje, ali mi je bilo jasno da misli na kolege.

Treća prilika mi se ukazala na istoj stanici, ali u autobusu „Nišekspresa“ na liniji prema Gabrovcu. „Dobrbodošli u autous „Nišekspresa“, smestite se udobno, želite li karticu?“ – začuh poznati glas. Treća sreća, glasi ona narodna, te sam u tom smislu priču kompletirao i fotosom. Neka se, dakle, čuje, ali i neka se vidi da Niš konduktera ima za ponos. Samo bih neobavezno dodao – biće velika šteta ako niško gradsko saobraćajno konduktera Zorana M. Đorđevića ne počne odmah da koristi kao edukatora. Zna se već kako, kome i u čijem interesu. Na kraju ovog zapisa o malom velikom čoveku kažem samo: svaka čast kondukteru Zoranu!

Piše: Miroljub MARKOVIĆ, urednik „NONO“ novina

Share Button