Share Button

Dobrodošli u gradski autobus… smestite se udobono… želite li karticu? – samo jedan kondukter u niškom gradskom prevozu ovako do?ekuje putnike, a ime mu je Zoran M. ?or?evi?…

Zoran-M.-Djordjevic

Kondukter Zoran M.?or?evi?

Da, baš tako je i nikako druga?ije: u ovako velikom gradu kao što je naš Niš, u stotinama autobusa koji neprekdino voze na gradskim i prigradskim linijama samo jedan je Zoran M. ?or?evi?! Što bismo rekli onako po narodski i neobavezno – jedan obi?an mali ?ovek koji zaslužuje punu pažnju da se na?e na novinskim stupcima. Ako me pitate zašto, odmah ?u pre?i na stvar: to je baš onaj i to samo jedan jedini kondukter u svim onim silnim gradskim autobusima koji sve putnike do?ekuje uvek jednako srda?no re?ima koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. „Dobrodošli u naš autobus… smestite se udobno… želite li karticu?“ Pravilo je jedno i nepisano – niko od putnika ne ostaje ravnodušan. Prvo je ?u?enje na tren, pa kad vidite iskreno lice i prijateljski ton u glasu, spontano sedate sa zadovoljstvom i isto tako iskreno odgovarate: „Da, želim karticu!“

Pa, ljudi moji, da li je to mogu?e? Da li je mogu?e da u ovim gadnim vunenim, zbunjenim i opasnim vremenima, kada smo bukvalno svi preoptere?eni problemima golog preživljavanja, kada više nemamo vremena za prijatelje i ro?ake, kada smo gotovo zaboravili da se nasmejemo, eto, u maglovitoj i smutnoj stvarnosti – na?e se ?ovek da na svom radnom mestu iskreno pokaže da ima bar lepu re? za ?oveka, ?ak za tako mnogo ljudi koji neprekidno ulaze i izlaze iz gradskih autobusa.

Posle prvog iznena?enja, kratke sumnje da li se to neko možda sprda ili, što bi u žargonu rekli, da se možda ne zeza sa ljudima koji ulaze u gradske autobuse optere?eni svako nekom svojom brigom i izlaze iz njih optere?eniji i kartom koju su morali da plate i torbom, recimo, koju secaju ?ak sa glvane pijace… Iskren da budem, izašao sam iz autobusa sa dvostrukim zadovoljstvom – prvo što posle godišnjeodmorske pauze imam sre?u da pišem najpre o ne?em lepom, ljudskom i pohvalnom, a drugo što me je prvi susret sa jedinstvenim kondukterom podstakao da se prise?am svih onih ostalih likova, re?i i glasova kondukterskih iz stotine drugih autobusa.

Ko nema kartu, ko je bez karte, imate li kartu, pokažite mi legitimaciju… Krupni, glomazni, manje ili više bahati, ?esto odsutni, zabrinuti – eto, prise?am se, takve sam konduktere do sada sretao, slušao i gledao. Ili, još pre kondukterke: mlade i lepuškaste – manje ili više, ozbiljne – manje ili više, ali sve do jedne jednako stroge sa onim ve? pomenutim pitanjima o kartama. O kontrolorima i da ne na?injem temu, da mi baš kompletno ne pokvari raspoloženje.

Sve sam to prvi put doživeo nedavno, jedne ve?eri na liniji „Bjegovi?-Mokranj?eva“. ?uo sam ono „Dobrodošli u autobus, smestite se, gospo?o, udobno i recite želite li karticu?“ „Da, želim karticu!“ – iznenadio me je glas žene, koja mu je momentalno odgovorila. U njenom glasu kao da bejaše malo srdžbe, ali mi se u?ini da je odgovorila iskreno i nekako zadovoljno. Pa, ?ove?e, neko je pitao da li želi karticu, a ne onu odvratnu rogobatnu kartu, a pre toga joj je poželeo dobrodošlicu i ponudio je prvo da sedne. Tako sam obratio pažnju na ?oveka-konduktera: vidim ozbiljan ?ovek, trezven i o?igledno trezan i, što je najvažnnije, sa iskrenim širokim osmehom na licu. Naravno, pravi kondukter sa žutim prslukom i torbicom na grudima…

Ve? slede?e ve?eri ista scena se ponavlja gotovo u isto vreme uve?e i na istom mestu kada ulazim u autobus na Trgu Aleksandra Kara?or?evi?a, pošto se nekako provu?emo izme?u taksija i parkiranih automobila na samom autobuskom stajalištu ispred one o?ito popularne kafanske i to vazdušne banje. Dok uzalud tražim odgovor na pitanje – kako to da ovde nikada ne nai?e ni jedna polcijska kontrola, a ono ponovo isti glas poželeo novim putnicima dobrodošlicu i uljudno pita nove putnike da li žele karticu. Onda i ono moje novinarsko proradi i ja pitam i saznajem sve brzo iz prve ruke. ?ovek sa dušom i kondukter zove se, re?e, Zoran M. ?or?evi?, a ono M je od oca Mihajla, za koga smatra da je dužan uvek da ga pomene. Od tog oca Mihajla Zoran je kao dete u Doljevcu I Ko?anu u?io da bude uljudan i kulturan u opho?enju sa ljudima. „Ne znam samo zašto nekima smeta što smatram da sa ljudima treba lepo, ljudski…“ – poveri mi se i požali kondukter Zoran. Nije hteo da kaže kome to smeta njegovo ponašanje, ali mi je bilo jasno da misli na kolege.

Tre?a prilika mi se ukazala na istoj stanici, ali u autobusu „Nišekspresa“ na liniji prema Gabrovcu. „Dobrbodošli u autous „Nišekspresa“, smestite se udobno, želite li karticu?“ – za?uh poznati glas. Tre?a sre?a, glasi ona narodna, te sam u tom smislu pri?u kompletirao i fotosom. Neka se, dakle, ?uje, ali i neka se vidi da Niš konduktera ima za ponos. Samo bih neobavezno dodao – bi?e velika šteta ako niško gradsko saobra?ajno konduktera Zorana M. ?or?evi?a ne po?ne odmah da koristi kao edukatora. Zna se ve? kako, kome i u ?ijem interesu. Na kraju ovog zapisa o malom velikom ?oveku kažem samo: svaka ?ast kondukteru Zoranu!

Piše: Miroljub MARKOVI?, urednik „NONO“ novina

Share Button