Share Button

12520502_10207367482039933_530502820_n
Piše: dipl.filol.  Dejan Petković, scenarista i teatrolog

  • Koliko je javnosti poznata činjenica da su Vukovićevi kafanski računi postali legendarni, a da se na trpeze o trošku izmrcvarenog niškog budžeta poziva kapom i šakom?
    • Koliko je poznat podatak da je poslednja predsednica UO, gđa Svetlana Avramović Dejanović ostavku dala nakon saznanja da se računi za gorivo gorespomenutog Gargantue približavaju sedmocifrenom iznosu?!
    • Da li je neki medij to objavio?
    • Da li je i ta preostala šačica slobodnih novinara-istraživača konačno izgubila entuzijazam za bavljenjem jednom promašenom i skandaloznom pričom, koja se nastavlja do u nedogled, uprkos zakonu, logici i zdravom razumu?!

 ivan
Miljenik Beograda i Niša: Ivan Vuković

Priča početna – uzaludna!

   Smatrao sam da obrazovani ljudi treba da  se ophode kulturno, da se drže nekog reda i poretka. Zato sam se prvo lepo obratio prvom coveku ovog grada, a pošto on do sada nije ni prstom mrdnuo, predlažem da ovo kompletno pisanije danas na velikoj promociji naprednjaka u našem gradu i ovaj tekst pročita Vučiću kao, recimo, pozdravni govor! Ako se skup, ne daj Bože, odloži zbog prvog aprila ili neke druge više sile, može i drugi put. A šta sam ja to pisao, ukazivao i tražio? 

GRADONAČELNIKU NIŠA

PoštovaniGradonačelniče,uprkos kontinuiranim nastojanjima Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Nišu da konstruktivno utiče na rad i rukovođenje v.d. direktora Pozorišta, g.Ivana Vukovića i ovu uglednu instituciju uvede u period stabilnog poslovanja i produkcije, prinuđeni smo da Vas obavestimo da je od imenovanja UO do danas, došlo do niza ozbiljnijih povreda radno-pravnih obaveza od strane upravnika Vukovića. Niš, 22. mart 2013.“
Pre ravno tri godine, odgovora na dopis koji ovako počinje, kao tadašnjeg predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Nišu, nije me udostojila niti jedna od instanci niške lokalne samouprave na koje je dopis bio adresovan. Stvar su oćutali funkcioneri – dva univerzitetska profesora – dr Zoran Perišić (SNS), aktuelni gradonačelnik Grada Niša, kao i dr Mile Ilić (SPS), predsednik Skupštine Grada. Povrh svega, to nije učinio ni (ne)odgovorni gradski većnik, Srđan Aleksić (SNS), tada resorno zadužen za kulturu i poljoprivredu(!).
Kada tumači budistički termin shanti iz svoje poeme “Pusta zemlja”, engleski nobelovac T.S. Eliot kaže – “mir koji prevazilazi svaki razum”. U slučaju političkog nasilja nad kulturom grada, trećeg po veličini u zemlji i njegovim Narodnim pozorištem – uz čije predstave je stasavala moja, ali mnoge druge generacije – analogno slikovitoj Eliotovoj formulaciji, izvršeno je nasilje koje prevazilazi svaki razum. Osnovni problem u opserviranju nadaleko poznatog slučaja “Ivan Vuković” nije samo činjenica da je nasilje još uvek u toku, već i obimna četvorogodišnja hronologija nezapamćenih političkih presedana, kao i komplikovano pravničko zamešateljstvo kome se kraj ne nazire. Rezignacija, ravnodušnost, pomirenost, strah i beznađe Nišlija, učinili su neprepoznatljivim ovaj grad, iz koga je pre tačno 20 godina krenuo građanski protest zbog izbornih manipulacija Miloševićevog režima. Pogrešno je reći da se istorija ponavlja – ona u našim prilikama samo ima cikličnu strukturu, koju joj obezbeđuje kratko pamćenje, konformizam, jedna vrsta žalosne rezignacije nad stvarima koje nam se čine nepromenljivim, kao i potpuno odsustvo kritičkog duha.

NASILJE JKOJE PREVAZILAZT RAZUM

      Taksativni pregled jedne bezumne i destruktivne političke manipulacije Gradom, razaranja institucija njegove kulture i otvoreno poigravanje sa zdravim razumom njegovih žitelja, daje tek približnu sliku jedne odveć mučne priče koja predugo traje. Neka buduća bela knjiga Vukovićevog raskalašnog upravnikovanja, kao i uloga brojnih njegovih aktivnih pomagača, napravila bi precizniji spisak svih učinjenih krivičnih dela i povreda zakona, pa i samog Ustava, koji je u ovom slučaju – po ugledu na niz kriminalnih političkih presedana aktuelnog režima – postao potpuno nebitna instanca:

  1. 18. septembra 2012. godine Ivan Vuković dolazi na mesto v.d. upravnika Narodnog pozorišta u Nišu sa diplomom srednje škole, dakle protivzakonito, putem falsifikata, na prevaru i uz pomoć lokalnih funkcionera iz Odbora za imenovanja Skupštine Grada Niša, koji će jednom zbog ovoga morati da budu pozvani na odgovornost.
  2. Ivan Vuković je za upravnika došao u trenutku kada mu u indeksu Fakulteta dramskih umetnosti nedostaje ravno PET ispita. U septembarskom ispitnom roku te iste godine, za samo 3 dana – 24, 25 i 26. septembra – Vuković volšebno polaže sve preostale ispite i nakon osam godina studiranja konačno stiče diplomu pozorišnog reditelja.
    3. Predsednik Odbora za imenovanja i visoki funkcioner SNS, Dejan Jovanović, izjavljuje kako nije znao da Vuković još studira, a da diplomu na uvid nije tražio jer „to nije bilo bitno“. Potonja istraga Osnovnog tužilaštva ustanovljava da je 2012. netačnu biografiju Ivana Vukovića, po kojoj je on završio fatultet, poslala upravo Srpska napredna stranka.
    4. Dejan Jovanović pred policijom potvrđuje da je lažnu Vukovićevu biografiju dostavila odbornička grupa SNS, čiji je on zapravo šef. Tužilaštvo od tog trenutka istragu usmerava u drugom pravcu.
    5. Osnovno tužilaštvo ni danas ne zna da li će i protiv koga iz Srpske napredne stranke biti pokrenut postupak zbog falsifikata i prevare.
    6. Budući da se po zakonu na funkciji vršioca dužnosti ne može ostati duže od jedne godine, tokom 2013. godine biva raspisan konkurs na koji se javlja i Vuković, iako je očigledno da kao kandidat u tom trenutku, on nema ni JEDNU (celu) godinu radnog staža.
    7. Na konkurs stižu ukupno 4 prijave, od kojih su dve neregularne, a jedna od njih je Vukovićeva. Pokreće se neviđena kampanja ne bi li se kako UO prisilio da pošto-poto progura Vukovićevu prijavu.
    8. Kao da Zakon o radu ne postoji, u javnosti se zapodeva apsurdna polemika oko značenja sintagme “najmanje pet godina radnog iskustva u struci”.
    9. UO traži mišljenje pravne službe Narodnog pozorišta, odnosno izvesne gđe Dragane Petrović, rukovodioca te službe. Evidentno zastrašena, pravnica dostavlja UO jedno šturo pravničko tumačenje po kojem je iskustvo sve što je kandidat radio od obdaništa do večnosti.
    10. Kako će se ispostaviti, neveštost pravnice Narodnog pozorišta bila je samo odlično odigrana epizoda u Vukovićevoj predstavi. Gđa Petrović, do tog trenutka navodno apolitična, nakon povoljnog raspleta, nagrađena je mestom predsednice jednog od gradskih upravnih odbora. Toliko o pravničkom znanju i shvatanju morala.
    11. Upravni odbor NP prinuđen je da prihvati mišljenje pravnice, ali se stvar ponovo komplikuje pred zasedanje gradske Skupštine, koja treba da potrvdi odluku UO. Mišljenje se traži od nadležnog ministarstva. Dovitljivi Vuković ima bolju ideju. Mišljenje po njemu treba tražiti od esnafske asocijacije – Udruženja dramskih umetnika Srbije, koji će najpre znati šta znači besmislena mantra “najmanje pet godina radnog iskustva u struci”, te se Udruženje izjašnjava da je iskustvo sve što se ikada desilo “u glavi, u snu i na javi”, kako to neki pesnik reče.
    12. S druge strane, pristiglo mišljenje Ministarstva za rad je nedvosmisleno: upravnik mora da ima završen fakultet i „najmanje 5 godina radnog iskustva u struci“, dakle profesionalni curriculum vitae koji je pravno nesumnjiv, upisan u radnu knjižicu. Konkurs nije raspisan za predsenika NVO, već JAVNE institucije, koja se finansira iz budžeta.
    13. 30. novembra 2013. godine Skupština Grada Niša, uprkos mišljenju nadležnog ministarstva, bira Ivana Vukovića za upravnika Narodnog pozorišta nakon konkursa koji se odvijao u agoniji pritisaka i drskih političkih ultimatuma sa svih nivoa vlasti.
    14. Predstavnici lokalne vlasti rekli su sve o svom razumevanju zakona, morala i hrabrosti – za njih je pretežitije bilo mišljenje udruženja građana nego nadležnog ministarstva.
    15. 2014. Viši sud u Nišu poništio je konkurs na kome je Ivan Vuković izabran za prvog čoveka niškog teatra. Predsednik Suda, Zoran Krstić, utvrdio je da je imenovanjem Vukovića prekršen Zakon.
    16. Marta 2015. godine, Viši sud potvrđuje prvostepenu presudu da je Vukovićev izbor nezakonit i poništava konkurs na kome je dotični izabran za direktora.
    17. Apelacioni sud u Nišu ukida presudu Višeg suda kojom je zbog kršenja zakona poništen izbor Ivana Vukovića za upravnika Narodnog pozorišta u Nišu.
    18. Apelacioni sud u Nišu preinačio je presudu Višeg da se poništi konkurs na kom je Ivan Vuković izabran za direktora Narodnog pozorišta. Sud nije odlučivao da li Vuković ispunjava uslove za tu funkciju, već je odbacio tužbu jednog od kandidata na konkursu iz proceduralnih razloga.
    19. Dok ovo čitate, predmet “Vuković” stoji zaglavljen negde u basnoslovnim depoima srpskog kafkijanskog pravosuđa.
    Kako to inače biva, priča koja ima rep, ima i glavu – baš kao i svako čudovište. Počeci priče pojašnjavaju brojne razloge i polazne motive ove tragikomične odiseje:
    • Ivan Vuković doveden je u Niš prevashodno iz razloga pokretanja finansijskih malverzacija sa predstavom “Konstantin – znamenje anđela”.
    • Kao jedan od ex predsednika tog sada obesmišljenog, instrumentalizovanog i osramoćenog Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Nišu, odgovorno tvrdim da je predstava “Konstantin, znamenje anđela”, koštala neverovatnih 19 miliona dinara. Isplaćena je brodvejska suma za jednu ispodprosečnu predstavu.
    • Uzgred budi rečeno, reč je o inscenaciji sa mandatom od svega nekoliko tempiranih izvođenja, koja je u biti jedan svečarski, pseudoistorijski dramolet uparađen i ušminkan za igranje pred gospodarom. Glad režima za megalomanskim spektaklima projektuje samu njihovu predstavu o sopstvenoj veličini. Grandiozni kulturni poduhvati, koji se naslanjaju na daleku i svetlu prošlost, oduvek su bili potvrda bogomdanosti jedne vlasti, kojoj je upravo iz tog razloga, sve i dopušteno.
    • Organizovana kao kolažna epska razglednica, opterećena šumom svakovrsnih podataka i simbola, predstava „Konstantin“ ostavlila je jedan neodređen utisak na brzinu pripremljene i na idejnom planu nevešto upakovane priredbe, kojom je Niško pozorište degradirano na rang manjinskog partnera u nacionalnom projektu i postalo bočni servis za izvođenje radova i prevlačenje izvanredno visoke sume novca.
    • Najbesmislenija stavka u čitavoj toj scenskoj papazjaniji , takozvani “video dizajn”, koštao je Nišlije neverovatnih 1.725.000 dinara neto, odnosno 2.270.000 bruto! Reč je neveštom pokušaju spasavanja svega što je ovu predstavu unapred učinilo beznadežnom, a predstavljalo je običnu tehničku svetlosnu besmislicu za koji je izvesni Dorijan Kolundžija, sin nekadašnje funkcionerke DS-a, oteo budžetskim obveznicima približno 50 prosečnih ličnih dohodaka.
    • Bezočni lopovluk bez presedana u novijoj isotriji nacionalne kulture, sem časnih medijskih izuzetaka, propraćen je uglavnom ćutanjem i aminovanjem. Udruženja građana „Pozitivna Srbija“ i „Smart grupa“ iz Niša, pozvali su tokom 2014. Ivana Vukovića da podnese ostavku jer, kako su tada istakli, on ne poseduje osnovna znanja iz svoje struke i to mesto mu je dodeljeno po političkoj osnovi. Nije sakupljeno dovoljno potpisa za Vukovićevu smenu, a Grad je potonuo u još dublju rezignaciju.
    • Pred bahatošću prestoničkog nameštenika ustuknuli su hrabrost i integritet čitavog jednog univerzitetskog grada, a intelektualna elita okrenula je glavu ili se zavukla u mišje rupe. Jedan deo te “elite” i prećutno i glasno podržao je nezakonit i nerazborit izbor Vukovića za direktora institucije od ogromnog značaja za kulturu i identitet Grada. Toliko o elitama.
    • Nakon svega, coup de theatre predstavlja potez prof.dr Suzane Kostić, za mobing i zloupotrebe položaja pravosnažno osuđene dekanice niškog Fakulteta umetnosti, koja je sav Vukovićev politički i krivični portfolio videla kao ozbiljnu referencu za angažovanje dotičnog na pomenutom fakultetu i to kao docenta na predmetu Opersko pevanje.
    • O izboru Vukovića odlučivao je i njegov mentor sa studija, a kao glavna referenca u izveštaju komisije ističe se Vukovićev doprinos ustanovljavanju niške operske scene.

 

  • Vuković zapravo nema ni jednu jedinu ozbiljniju rediteljsku ili umetničku referencu, jer je sve što radi mucavo, nedorečeno, neinventivno i pozorišno nepismeno, a opereta „Slepi miš“ iz 2013. godine, idejnom koncepcijom, scenskim rešenjem i svojim krajnjim dometima prestavlja jedno kompletno scensko ruglo, koje bih bez ustezanja svrstao među najbanalnije i najsramnije inscenacije za poslednjih 25 godina na Niškoj sceni, nedostojne čak i običnog komentara.
    • Uprkos činjenici da je na završnoj godini osmogodišnjeg studiranja iz predmeta Dizajn zvuka u pozorištu jedva dobio prelaznu ocenu, Vuković je docent upravo na odseku za muzičke umetnosti.
    • Umesto svojih, u biografiji koju je priložio uz prijavu za docenta, Vuković je upisao nagrade koje su osvajali drugi umetnici u predstavma koje je on režirao ili bio upravnik pozorišta u vreme kada su članovi tog ansambla bili nagrađivani.
    • Vuković se trenutno bavi re-amaterizacijom Niškog pozorišta i to je jedini posao koji će biti dovršen do kraja.
    • Vuković i dalje pokušava da upravlja Upravnim odborom Narodnog pozorišta u Nišu.
    • Vuković na sednice Upravnog odbora dovodi strana lica.
    • Vukovića od Upravnog odbora “brani” onaj isti Jovanović, njegov saučesnik i podstrekivač u falsifikovanju diplome i radnog staža.
    • Uprkos jasnim odredbama statuta i Zakona o javnom informisanju, Vuković ne želi medije na sednicama UO, štaviše – nedavno su novinari Marija Vučić i Predrag Blagojević iz redakcije portala “Južne vesti”, uprkos protivljenju članova tog tela, bukvalno izbačeni sa sednice UO.
    • Vuković u svom radu neguje prepoznatljiv naprednjački credo – učini netrasparentnim sve što možeš, prikrivaj podatke, utaji sume i konačne bilanse, kloni se novinara, koristi falsifikate.
    • Za Vukovića je u UO glasao i predstavnik zaposlenih u NP, što znači da Pozorište i zaslužuje Vukovića, takav kakav je, ali ga ne zaslužuje niška publika.
    • Dva reprezentativna sindikata radnika NP Niš nikada nisu formulisala svoj stav u slučaju “Ivan Vuković”.
    • Vuković je u ophođenju i ponašanju pravi reprezent politike koja ga već četvrtu godinu drži na infuziji, jer je po iskustvima onih koji ga poznaju i okružuju, živo oličenje drskosti, bahatosti i neviđene osionosti. Jesu li ovo osobine i maniri bilo kog radnika u kulturi? Da li je to mera ponašanja jednog upravnika teatarske kuće? Zar je moguće da je jedan Niš – prećutnom saglasnošću mnogih njegovih nadleštava i upravitelja – svesno i intenciozno degradiran na rang poslednje provincijske kasabe, kojom na najjeziviji način upravljaju nesvršeni studenti, falsifikatori i raskalašni politkomesari dovedeni da izvrše finansijsku likvidaciju političkih, ali i mnogih ličnih potraživanja?

VUKOVIĆEVE BAHANALIJE

  • Koliko je javnosti poznata činjenica da su Vukovićevi kafanski računi postali legendarni, a da se na trpeze o trošku izmrcvarenog niškog budžeta poziva kapom i šakom?
    • Koliko je poznat podatak da je poslednja predsednica UO, gđa Svetlana Avramović Dejanović ostavku dala nakon saznanja da se računi za gorivo gorespomenutog Gargantue približavaju sedmocifrenom iznosu?!
    • Da li je neki medij to objavio?
    • Da li je i ta preostala šačica slobodnih novinara-istraživača konačno izgubila entuzijazam za bavljenjem jednom promašenom i skandaloznom pričom, koja se nastavlja do u nedogled, uprkos zakonu, logici i zdravom razumu?!
  • Gde se završava Vukovićev reality?
    Uprkos svemu, uz duboko i iskreno žaljenje glavnog junaka ove mučne priče, smatram da je Ivan Vuković povrh svega ipak samo žrtva jedne sramotne političke gimnastike, koja mu je – diktirana pravo iz kabineta predsednika Republike – omogućila brz politički uspon, ali siguran, dugoročni i zagarantovani profesionalni sunovrat. Tužna tačka na ovu konstataciju jeste činjenica da narečeni Vuković hic et nunc toga još uvek nije ni svestan.
    Naredne, 2017. godine, Vuković stiče i formalno zakonsko pravo da upravlja institucijama kulture. Devastiranoj niškoj privredi, demoliranom niškom budžetu i osirotelim Nišlijama, Vuković će tako zapretiti još jednim mandatom. Bojkot predstava niškog Narodnog pozorišta do konačnog i bezuslovnog udaljavanja Ivana Vukovića sa mesta upravnika i raspisivanja poštenog konkursa, dostojnog kuće koja će sledeće godine obeležiti 130 godina postojanja i rada, bio bi jedan od adekvatnih vidova građanskog otpora velikim manevrima korumpiranog i kriminalnog režima po tijesnim niškim ulicama.
    Kako praksa tog istog režima iz dana u dan pokazuje, slučaj “Ivan Vuković” samo je kap u moru nezapamćenog bezakonja u novijoj političkoj praksi na prostorima Juga i one puste zemlje s početka priče.

 

 

Share Button