Share Button

ЗАПРАВО,КОЛИКО ЈЕ ДУБОКА НИШКА ПРАЗНА  КАСА, ИЛИ О ТОМЕ: зашто народ Бога моли да му што чешће подари изборе и где лежи тајна овакве лакоће одржања оволико неподношљивевласти?

92f305fb0cc0c18775366e1e272522a8a1

Просто не могу да се освестим и да схватим да је стварност све што нам се последњих недеља дешава.Нема више кукњаве о празној градској каси, домаћин града градоначелник Зоран Перишић вратио се пре неки дан из Софије и, гле чуда – никад веселији, никад мирнији, ни самоуверенији него ових дана док га по десетак пута обавезно дневно снимају ТВ камере, саопштава народу само лепе вести. Ради се, гради се таквим еланом и темпом, наштампане су већ  тоне рекламних флајера и „билбордера“, а грађевинске машине само брекћу. Нема да нема, ништа не шкрипи, све је подмазано… Нижу се, дакле, радне победе у непрекидном низу…

ЗАБОРАВИЛИ „ШАМАРЕ“ И – КЛОЗЕТЕ!! 

Није био тако давно први април – само пре десет дана. Нико у Нишу неће лако заборавити како је на митингу у хали „Чаир“ господар Вучић “ишамарао“ своје несложне припаднике највеће и најбогатије компаније у држави – Српске напредне странке. Тада је нишком народу обећао да ће свако село у Црвеном крсту, Пантелеју, Дољевцу и Мерошини лично посетити и отворити модерне тоалате, народски – клозете. Очекивали смо у најмању руку да ће бар једва смењени министар Бата-керамичар да преузме бригу да сви ови школски, сада пољски, клозети што пре добију бар  лепе керамичке плочице на зидовима. Уместо тога, Ниш постаде једно велико градилиште. Све се раскопава, руши, гради ново. Да будемо прецизнији – све што личи на улицу, најчешће са добрим асфалтом, све што личи на неуређени сеоски трг и томе слично… Народ се чудом чуди и крсти и левом и десном, али једнако Богу моли: дај нам, Боже, изборе бар два пута годишње!

Нисам, додуше, сигуран да л’ тојош неко рече, али сам у једно сигуран: градоначелник Зоран Перишић просто зрачинеком ведрином и оптимизмом, а ја га другачије не могу да замислим него са златном краљевском круном на глави и ковчегом блага у рукама!.Кад мало боље погледам, па зар да сумњам сопственим очима: Перишићу, царе, откуд црпеш такве силне паре? Омаче се питање, шта ћу јадан кад не знам да држим језик за зубима и кренух  у шетњу центром нашег прелепог сунцем обасјаног града…

А КУДЕ СУ, БРЕ, ТЕ „ЗЕБРЕ“?

Ево, колико јуче – пролазим најстрожим центром чувеног града на Нишави и на пешачким прелазима морао сам да отварам четворо очију. Није шала – велики град, висок стандард, возесе скупоцени аутомобили. Закорачиш на пешачки прелаз, а оно – јадац . Брзо мораш да одскочиш назад, иначе – одоше ноге, нешто још много горе, или бар ципеле! Возачи коче у задњем тренутку, не зато што су пијани, силеџије, или некултурни. Просто, брате, не виде оне сјајне беле „зебре“, јер их – нема!Избрисале се, истрошиле, исхабале – како год хоћете. Надолазе потом инспирације за неку веселу оперету, или бар шаљиву дечју песму – коларићу панићу…

КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ…

Коларићу панићу  запевали смо дечју песму и вртимо се„самићу“, ето, већ неколико недеља. Вртимо се и заплићемо ногама, али ни језик не заостаје. Памет, заправо, стане од свега оног што се види и чује свуда укруг.

У строгом центру Ниша јуче, на пример, а то ће бити и данас и сутра и све до избора. Одвија се прави политички циркус под ведрим небом и сјајним сунцем. Прави  перформанси у стилу – кунемо вам се и срецм и душом, најискреније из самог дна дубоке дубине наше поштене српске душе:ми смо она права опција, број тај и тај и само за њега гласај! Леци лете из руке у руку, осмеси разумевања, културни смо, свима хоћемо да угодимо и пре оног судњег дана 24. априла..

У граду на Нишави царује ових дана игранка без престанка, царује један чудан, радни, свеопшти стваралачки хаос! Преко пута зграде Скупштине града, у паркићу код „Старе Србије“ и читавог низа нових модерних кафића – брује и зује машине. Овде се остварује једна нова велика радна победа, а споменик оставља овде себи и свом  мандату неко из коалиције на власти. Но, зар је битно ко? Итекако – биће битно колико још сутра, јадан Перишић треба да објасни како је проћердао 1,6 милијарде динара из градског буџета у ненаменском трошењу – како је оценила ДРИ. Извештај ове ревизорске институције ће бити јако важан под условом да се одржи заказана седница Скупштине града, на којој се опозиција намерила да сруши Перишића-цара до скоро без динара, а сада изгледа са пуним џаком пара! Питање је да ли ће уопште бити седнице, али ће се нека врста забаве и циркуса свакако одигравати…

И тако, залудни грађанин пролази поред зграде Скупштине, па се чуди и крсти и премишља шта ће се сутрадан дешавати у његовом граду. Ако којим случајем крене према Палилулској рампи, поново ће се чудити и крстити. А бре, зашто и кад пре раскопаше половину Хајдук-Вељкове улице?Још колико јесенас, саплитали су сеграђани Палилуле у Епископској улици, која се са Хајдук-Вељковом сусреће баш на чувеној Палилуској рампи. Више хиљадањих се месецима саплитала по рупама и џомбама у Епископској, док се некако не доврши са једном великом новином – тротоари су, уместо чистог и равног асфлата, добили – плочице! Није шала, ево сада бар  ћемо газити по неким црвенкастим и жућкастим плочама, али је асфалт на самој улици поново једнако раван као и претходни, само што је некако  тамнији, свежији – новији , брате!

ОТКУД ПАРЕ У ПРАЗНОЈ КАСИ?

Дакле, неспорно је да народ с разлогом плебисцитарно и једнодушно закључује: благо нама док су избори! Није тачно да нема пара у градској каси. Није тачно када је још само пре  две недеље заменик Љуба Славковић на грдним мукама био (док је Перишић био негде у иностранству, можда баш по  ковчег са благом?). Љуба је муку мучио са већницима Градског већа и директорима јавних  комуналних предузећа… Није, значи, било тачно да нема пара у градској каси, када су се жалили и просто кукумавчили како да исплате стотитнак милиона „Горици“ за плате радницима, како да обезбеде пола милијарде дуга ЈКП „Медијана“… Није тачно, вероватно смо сањали док је Славковић телефоном позивао Андрејевића из „Наисуса“ да уплати неих тридесетак милиона позајмице граду „само до петка“… Изгледа да смо много тога сањали и да у Нишу – од реда и рада ври као у кошници, а људи од силне милине – једва дишу! Забога, па нашим градом, уздуж и попреко, цветају пролећне руже и тече само – мед и млеко…

Узимам незахвалну улогу да у  име свих питам: због чега да се бринемо, зашто да се мислимо и премишљамо хоћемо ли и како променити актуелну власт, када нам је она овако лепо удесила живот?

Стварно, питам се: ко то каже, ко то лаже да нам је, рецимо, толико неподношљива власт? Ко то лаже да се ова власт тешко и несигурно одржава? Очито је сунцем пролећним обасјана истина да има неке велике тајне у лакоћи одржања неподношљиве власти. Прво, тај ко тако нешто тврди, морао би да докаже да је у питању баш лакоћа и баш неподношљива власт! Равно пре сто годниа, баш у овој шеснаестој, али двадесетог века, велики Лав Толстој је писао оштре критике управо о лакоћи одржања неподношљиве власти. Лав писао, па одмах потом настаде чувена Октобарска револуција, па дођоше Лењин, па дуговечни Стаљин, а код нас нешто касније јединствени Броз и све тако редом се што-шта ваљало по неваљалом свету.

У контексту свих слика и сличица наше свакодневице ето нама среће, јер је наш градоначелник срећник Перишић очитонатрапао на скривено Константиново благо, те сада и шаком и капом дели укруг. Ко онда, да видим тог мајчиног сина, неће да гласа за правог једног савременог Али Бабу, који пронађе благо у церјанској  пећини, а тамо су га, наравно, сакрили оних грозних четрдесет немилосрдних разбојника! Ипак, нешто страхујем и жао ми доброг нам и драгог Перишића – да га, не дај Боже, неко не откуца самом Ротшилду, или  његовом сатрапу Сорошу. Велико је то благо у питању и велике паре су у игри… Потрајаће сигурно до 24. априла, а после? Е, после, народе, моли се Богу да врховни вођа распише поново изборе.Бићемо тада поново расположени, вредни, радни, а имаћемо поново Перишића са златном круном на глави и пуним ковчегом блага. Ако неко можда сумња, слободно нека каже јавно баш данас – ако сме! А сутра, на седници Скупштине града (ако буде одржана) – опозиција ће имати главну реч. Или се бар тако чини…

 

Пише: Мирољуб МАРКОВИЋ, коментатор-уредник „НОНО“ новина

Share Button