Share Button

 – ВЕЋ ВИЂЕНО: – ШТО ГОРЕ НАМА – ТО БОЉЕ ЊИМА!

   ПО НАШКИ СЕ КАЖЕ „МАГАРЕ У СОЛУН – МАГАРАЦ  ИЗ СОЛУНА“, АЛИ БУРИДАНОВ МАГАРАЦ У  НИШУ ЈЕ ОВИХ ДАНА У ЖИВОТНОМ ИСКУШЕЊУ: ИЗМЕЂУ ДВА ПЛАСТА СЕНА, ДВА ПОЛИТИЧКА БЛОКА –  НЕОДЛУЧАН, ЦРКАВА ОД ГЛАДИ…
asda

   Ко све већ данима парадира градом на Нишави? Зоран Живковић игра се дечјим балонима, а грађани траже одговор шта да раде са дуговима за струју, за коју им је он својевремено саветовао да је не плаћају и то баш на истим овим улицама!?

ШТО ГОРЕ – ТО БОЉЕ !?

  Много је младих и они се не сећају  како је то било почетком 1997. Када је исти овај Живковић постао први демократски градоначелник Ниша, па када му је тадашњи председник Владе СРЈ наш вајни и велики амерички Србин Милан Панић дословно саветовао: „Зоране, полако, пусти нека раде ови Милошевићеви како хоће, што горе, то боље – разумеш?“ Сећамо се добро како је све било потом. Заправо, било је онако како је Панић навијао – све горе и горе… Па је дошло бомбардовање, па је потом стигла на велика врата демократија у читавој земљи, а не само у Нишу, где је одиграла своју генералну пробу после оних чувених демонстрација са пиштаљкама и шерпама 1996… Ево, дакле, сада Живковића поново у Нишу, где је дошао као Београђанин да родном граду можда подари неку нову демократију? Народ га, међутим, добро памти из  републичког Парламента, где га редовно матира и буквално му затвара уста „колега пољопривредник“ – посланик Марјан Ристичевић. Испумпава, дакле, Живковић балоне на нишким улицама, остављајући  утисак управо уличног забављача и шарлатана, који сада нема  оног јаког Панић-Американо Србина… Било па прошло, баш као ваздух из његових балона…

Галама и хаос непрекидно трају по читавом граду. Једни вичу: „Доста је, бре, било!“, други се искрено, целом својом широком душом и из самог дна срца  уз то, заклињу да ће све поправити, дотерати и уредити да потече градом мед и млеко…

ПАРТИЈЕ КАО ПРЕДУЗЕЋА

Изборна кампања достиже кулминацију и никоме не пада на памет да се сада бави политичком теоријом, како би боље разумели  откуд и зашто сво то лудило око нас. Вебер је, на пример, Вучићу у почетној фази устоличења на место првог и апсолутно валдајућег у држави, Вебер је, дакле,  њему често био извор и повод  за његове свакодневне политичко-маркетиншке наступе у јавности.

Истицао је тада повезаност капитализма и демократије, наглашавајући притом да практично нема разлике између партије и пословне фирме-предузећа!

Оне су у сталној конкурентнској борби, настојећи да свака на свој начин увећа добит. Партије су се у међувремену у потупнисти прилагодиле изборној борби , у којој је победа и позиционирање на правом месту и основни циљ. Из овакве концепције повучена је аналогија између економске концепције и политичког маркетинга. Зато се гласачи често показују као лоши познаваоци властитих дугорочних интереса. Све се ово одвија на истоветан начин као и обична трговинска реклама, с тим што је у политичком маркетингу политичко вођство  основни цљ. У политици су слогани, поруке народу управо она маркица на артиклима у трговини…

На нишким улицама управо влада хаотичан однос између добро организованих државних-београдских полиичких странака и на брзину склепаних и у задњи час формираних група грађана с предзнаком да су пре свега и искључиво – нишки оријентисане…

МАГАРЕЋИ СИНДРОМ

   У свим овим скупинама доминирају већ добро познати, опробани и увелико изанђали политичари, а тек је по неки нови, који није имао прилике да се у пракси докаже. Ови први, познати, повратници, како и сами за себе кажу – поново ускачу у седла да јуначки још једном пројашу народом још један мандат, ако то икако буде било могуће. Јахачи апокалипсе поново у седлу, нашалио се  на сопствени рачун  и сам Бранислав Јовановић, један од петорице на „билбордерима“ на више места у граду. Закорачила ова петорка нишке опозиције, како су се назвали, гледају са висине на пролазнике и – само што их не погазе!  Тамо негде, сваког дана на другом месту, слично названа  удружена нишка опозиција одржала је низ перформанси, од оног „боли ме уво“, схватили смо за Београд, наравно, али и за све уједно.  Веома се истичуи веома су гласни и присутни  на друштвеним мрежама и  они у групи што су решили  да се ману политиканства, политичког калкулисања, већ да коначно отворе и срце и душу и да све ИСКРЕНО искажу! Жале се притом на медијски мрак и обилато користе свемоћне и свестране снаге Интернета…

Кад окренемо и обрнемо, када мало разгрнемо по овом свеопштем изборном циркусу и хаосу, изађе на видело и остаде јадник на цедилу, нико други, до Буриданов магарац. Гледамо га и не можемо, или нећемо, да му помогнемо. Он стоји, онако тешко натоварен силним свеопштим политикантским обећањима, сагао главу између два  повелика  снопа сена и не зна куд ће и шта ће! На једном неко исписао „Вучић, Тадић, Пајтић…“, а на другом, исто тако крупно и јасно пише „Ниш-бре“!

Мисли се тако Буриданов магарац већ целу протеклу недељу, оптерећен сопственмим синдромом. Још добро подноси и глад и жеђ, па упорно стоји и не мрда главу ни лево ни десно. Само, јадник, колута очима и као да нас пита: шта, бре људи, да радим? Који сноп да загризем? А људи стоје , крсте се и ћуте, исто тако збуњени…

Ако ово чудновато магаре издржи ову недељу, биће да је неко срећно магаре. Нишлије не могу ништа да учине и да хоће пре оне тамо следеће недеље, 24. априла. Тог дана ће му  показати који је сноп за њега погоднији, укуснији, који ће га оставити у животу. Бар до неких тамо скорих нових избора… Сем, ако не потражи нешто треће и веће. Само да не буде онда: ко тражи веће, изгуби из вреће! Просто не знам шта да мислим. А шта кажете ви?

 Пише: Мирољуб МАРКОВИЋ, коментатор-уредник „НОНО“ новина

Share Button