Share Button

-Или о томе: зашто будале не знају за шалу, а сваког СМС-шаљивџију одмах би да бију?

Untitled123

(Ја сам Дарко и морате ми веровати на реч! Дакле, нема спора, нема дилеме, нема неспоразума. Моје је  да пишем истину… да јасно и недвосмислено одговорим на сва она најважнија питања, као што су: ко, шта, где, када, како, зашто… Дакле, можемо да почнемо  да причамо истините приче…  Своју списатељску каријеру започећу писањем нове новинарско-књижевне врсте. Назвао сам је САНИБАЈ. Да вас не мучим глупим питањима, одмах објашњавам: то је скраћеница за  САВРЕМЕНУ НИШКУ БАЈКУ! )

У Нишу свако чудо за три дана и, гле чуда, колико год да је велико свако то ново чудо брзо се заборави. За само три дана, како народ каже.Прође више од месец  дана после свих избора од 24. Априла и заборависмо да је један нишки књижевник Зоран Ћирић, познат широј јавности као Магични Ћира, осуђен на новчану казну од стотинак и нешто хиљада динара, а по тужби нишког градоначелника Зорана Перишића. Имењак на позицији власти тужио је имењака књижевника зато што му је  овај својевремено, пре четири глодине, слао претеће СМС поруке, чиме је животно угрозио и њега и његову породицу. Ништа, наравно, одавно није чудно у земљи  чуда и у Нишу, као престоници чудеса и невероватних људских глупости. Медији су већ извештавали и коментарисали из разних углова овај догађај, али нико није могао да открије одговор на феноменално питање: како је то градоначелник Перишић преживео пуне четири године и како се сачувао од тако опасног напасника Магичног
Ћире, осумњиченог и оптуженог да је, ни мање ни више, него  потенцијални убица!? Епилог у судским ходницима је гласио, градоначелник Перишић ће заслужено досуђене паре да поклони у хуманитарне сврхе, а осуђени Магични Ћира  рече да ће пре отићи у КПД да одробија незаслужену казну. И тако некако остаде у ваздуху да виси недовршена и недовољно објашњена прича о нашим људским, али посебно нишким, наравима.

НЕ ДИРАЈ ЛАВА!

Не дирај лава док спава – нешто ми овако млађаном долази на памет једна од нешто мало бајки и причица за децу, уз које су нас успављивали. Није то  нешто баш потрајало, јер од малих ногу знам да ме је компјутер нагазио и никако да га се отресем и данашњих студентских дана. Па су ту биле, сећам се даље, приче и причице о неком вуку који, онако вучје нарогушен и опасан, вели: „Пухаћу, духаћу, срушићу ти кућу!“  Бога ми, веровао сам да вук то стварно и може. Потом дође и она песмица о несташном Ћири…

Овде је тренутак да запевушимо заједно: Седи Ћира не вр’ гране, дугим репом плаши вране… Па, нешто ново: Хеј Ћиро, Магични Ћиро, што ниси мачкице диро? Хеј Ћиро, мачак Ћиро, што си баксуза дир’о? Хеј Ћиро, Магични Ћиро, у тамбуру би свир’о…

А ДА СИ БИО МИШ?

Моја САНИБАЈ прича могла је и другачији епилог да добије. Магични Ћира је, колико се сећамо, на почетку прошлог мандата од градоначелника Перишића управо из његових руку добио једно значјно књижено признање. Логично ми се намеће питање: зашто ти, несрећни Ћиро, не паде на памет она бајка о лаву и мишу? Као књижевнику  није ти поготово било страно то штиво из детињства. Рецимо, један друг би рекао – лупам, узмеш неку иглицу, трнче неко, да лав Перишић не осети, па га боцнеш у његову велику моћну шапу. Наравно, услов је да те не примети, а онда се појавиш и човеку-лаву извадиш боцку из шапе. Како би ти онда живот био песма пуне четири наредне године, а не пакао по судским ходницима, замлаћивање са адвокатима, који би увек да одложе, јер ће следећи пут бити боље решење и тако даље.

Шта ћемо, јер суђено је било да све буде другачије. Фамозне СМС поруке многима загорчавају живот. Чешће погађају лавове у срце, мозак,  а посебно је опасно када им погоде њихову поносну лављу гриву. Нишка политичка менажерија има разноврсне и невероватне примерке и зато је опасно прилазити њиховом кавезу, пардон, хтедох рећи – савезу, коалицији, или сличној некој скупини…

Сагласан сам у потпуности са учитељем новинарске професије да је наш јединствени и лепи град на Нишави стварно неисцрпан извор јединствених, ама баш ексклузивних дешавања. Зато бих ову моју прву кратку причу приземио, појаснио и ближе дефинисао питањем:  зашто тамо неке будале не знају за шалу, те сваког СМС-шаљивџију одмах би да бију?  Шта  ћемо, Кесић би реко БУДАЛЕ, па би се сви около смејали. Легендарни Шојић, или  глумац Лане, завршио  би причу овако: не знам зашто сам ово испричао, али нека, ништа не смета, а ако не смета, можда ће некоме да користи..

Сложили смо се на почетку да сам Дарко и да ћете ми веровати на реч. Верујте ми да је овде прича из живота  нашег свакидашњег нишког: један Ћиро, Магични Ћиро, лава је дир’о. ЛАВ ЗА ШАЛУ НИЈЕ ЗНАО, ПА ЈЕ Ћиро КПД-ом, напипао. Рече он новинарима и ТВ камерама у очи да неће новчану казну да плати, баш за инат. Лав се и даље надмоћно смеши и на памет му не пада јадног Ћиру да утеши…

Зато вреди поновити наравоученије: не дирај лава док спава, сем ако нећеш да му вадиш боцку из шапе! Али, шта ћемо ако народ за то време заболи глава? Па, народ има своју главу и нека води рачуна о њој. Неће ваљда да је изда у закуп лаву?

Share Button