Share Button

САСВИМ (НЕ)ОБИЧНИ ЉУДИ: Зашто имам необично, боље речено, занимњиво породично име?.

  abc

Зашто баш такво знају они који су неког Мандића прозвали ликовац,па његови потомци добише такво породично име.

Тај Мандић настани се негдје прије 1878 године у селу Вла(х)овићи на обронцима Јав(х)орине и одатле су сви Зликовци.

   Према етнологу Мирославу Нишаковићу. Имамо пуно таквих презимена у Херцеговини,  алмацији и Лици.Са нашег данашњег становишта нека презимена звуче пежоративно, али то није увек било тако. Рецимо, Међед је некад представљао јаког, крупног човека, што је у ратничком свету много значило. Или презиме Зликовац, то је ратничко име.

   Ја сам четврта генерација, а једини сам рођен на Језеру у Центру,скоро прије пола вијека,остале три рођене су Вла(х)овићима.

   По занимању техничар за послове СЈБ,са статусом инвалидског пензионера,због играња кантерстрајка уживо.

Волио би да период од 92-99. заборавим, али враћа се из ноћи у ноћ-ТПЛ.
Како је многима било у том периоду најбоље говоре стихови пјесме Исповијест лудака.

Тешко је живити с тим и бити схваћен. И не трудим се. То ми се често обијало о главу. Не трудим се да будем допадљив околини,ваљда зато и пишем о ономе шта видим и како видим.

   Проналазим се у пјесми  Мудрацима  Жељка Пржуља.

Многима смета. Брига ме.

   О мени занимљиво?

Оженио јединицу из Ниша, сада се заједно старамо о њеној старој јој мајци. Зато смо овдје. По потреби Србије,која је требала да се територијално учврсти и уједини са другим територијама, гдје живе Срби, службовао у Сарајеву,Косовској Митровици, Приштини, Лесковцу, са вјерном љубом.

   Био и у многим другим мијестима повремено по задатку, остављајући Њу да ме чека,са свом чежњом и слутњом коју само заљубљена може имати. И она се и дан данас пита гдје сам све био. Како је њој данас најбоље говоре ови стихови.

   У току ванредних услова живота и рада оцијењиван високим оцјенама, у нормалним једва задовољавао постављене критерију ме понашања по прописаним нормама.

   У Ниш сам први пут дошао 92,па 99. и 2005. године. Моје запажање из тих сусрета је да се нешто у тим сусретима драстично мијењало. Разлог економски и социјални.

Ваљда је тужна страна  прогреса и демократије,затварање људи самих у себе.

   Постајем такав изузев ових виртуалних излета. Тешко је данас када влада интерес бити неутралан и балансирати. Дистанцирање се намеће као избор.

   Битисање ми се састоји од мање-више неуспјешних покушаја.

Покушао да реализујем идеју традиционалног дворишта у Нишкој Бањи, али гостију је толико мало да је Бања изгубила статус туристичког мијеста. Покушао да преко Неформалног удружења пошто ми је АПР одбила регистрацију, због техничке грешке, радим на повезивању институција Ниша и завичаја. Незнатан број заинтересованих. Све раде преко Београда и Бањалуке.

123

Покушао сам потом да добијем дозволу за нелегално урађену лођу у стану преко једног висогог  градског функционера из претходног сазива, јер нисам знао да је борац против бесправне градње, а лично ми је обећао да ћу моћи легализовати ту лођу…

   Ово су покушаји од маја 2011.. године до прошле, више сам престао да покушавам и трудим се да подржим друге.

   Било је и неуспјелих покушаја у току мог радног прегалаштва, али нису занимљиви. О неким добрим стварима, ако сам их урадио ваљда је неко негдје забиљежио.

Сигурно мој Анђео чувар. Мислим да нема у томе ничег занимљивог, за јавност. Занимљиво је да нећу одустати од својих идеја и да ћу их једног дана реализовати.

   Ово што сам написао о себи има за циљ, не саморекламу, већ да сваком ко прочита, поручим да никада не одустаје од својих идеја, већ да има наду и стрпљење да их реализује.

Сигурно сам у горој ситуацији него многи са сличним проблемима и бољој него неки други, а изношењем својих проблема мислим да можемо помоћи неком да ријеши своје.

   Није за јавност могао сам писати о убијеној дјеци, трудници која је расчеречена и распореног стомака, раскомаданим остацима више тијела, погледа осамнестогодишњака који ми умире на рукама,ситуација да доручкујеш са човјеком,а да је за ручак мртав, слушања како неки одлучују да се не упути појачање на одређени простор да би се они који то бране повукли и много тога, али – то, ипак, није за јавност…

   Нећу писати ни о мајци која 96. године из Илијаша код Сарајева излази на трактору грлећи ковчег сина јединца, или оне која 99. године излази из Призрена на камиону, држећи у руци слику погинулог сина.Доживити нешто такво и остати нормалан може само неко ко је – ненормалан.

   Нећу ни о сукобу са самим собом,о томе како сам више пропао и осиједио од 2000. до сада него у ранијем периоду,а све због издаја које нам се дешавају, али – кога је брига за истину, јер сви је виде, али немају интереса да је прихвате.

Share Button