Share Button

– Или о томе: зашто њима горе није јасно да је народ доле прочитао све изборне играрије, а зашто том истом народу није јасно да Срби нису у сукобу са светом већ са – самим собом?

Ко нас и зашто упорно враћа на време деведесетих, или још горе од пре сто година, када смо једва из опанака изашли? Не знам зашто, али управо ми се ово питање намеће док данима већ с нестрпљењем очекујемо какву ћемо то нову ексклузивну новост чути о томе ко се на шта горе у Београду одлучио да се кандује за новог шефа државе. Врло брзо постадоше бајате вести како су се и зашто кандидовали Саша Јанковић и Вук Јереmontazaмић, а за Шешеља ионако све је познато и нема неког посебног интересовања око његовог имена.

Народу нашем, вазда незаситом вести и новости, постаде одједном од животне важности питање зашто се то актуелни председник Николић одлучује, или се премишља, да се поново кандидује и поред тога што је премијер Вучић добио плебисцитарну, једнодушну и неподељену подршку чланства највеће и најмоћније  владајуће напредњачке странке. Па како то, зашто то, како може Тома да му уради тако нешто, да свом небиолошком партијском сину Вучићу бездушно омета каријеру, а како може Вучић да буде тако незахвалан према човеку који му је дао и странку и премијерско место? Питања, питања и само питања, а онда у народу крећу разна нагађања… Добро је, ама најбоље је, што је Вучић тако велики и моћан кандидат који има такву подршку најбројније и најмоћније СНС, али и веома јаке групе странака, које су са њим већ у коалицији. Па, ако је тако, чему онда брига што се то тата-Тома дури, љути и спрема да се супротстави „посинку“ Вучићу као противкандидат? Ту смо коначно на правом путу да размрсимо врзино српско политичко коло и клупко.

Колоквијално и илустрације ради, ево, питам и овако: зашто би  српски велики поглавица Бик Који Седи да – одседи још један мандат? Има нешто у српском бићу, како вели популарна изрека, што га тера према пићу. У овом случају утолико пре, јер пиће точи лично газда-Тома и то сопствену чувену „томовачу“. А када се пије оваква шумадијска препеченица, онда се  могу лако догађати и  нарочито репризирати исто тако добро знани српско-кумовски обичаји!

Будући да се налазимо у сред предизборне грознице, ово је заправо покушај да  сагледамо суштину проблема кога – нема! Или пак некима треба доста времена, па да се Власи некако досете како је по среди све једна велика добро осмишљена игра у којој народ, на жалост, игра споредну али најмасовнију улогу – статиста! Ето ти сад, дрзунух  се да ЊВ народ, грађанина дичног, да назовем статистом! Утешно је што у овом случају статисти играју одлучујућу улогу. Њихов глас одлучује у коначном – на дан гласања.

Високоумна размишљања обичног српског, знате већ кога, сводим на основно питање: а што њима горе није јасно да је народ доле прочитао све изборне играрије, а зашто том истом народу није јасно да Срби нису у сукобу са светом већ са – самим собом?  Народ је веома (к)варљива роба, па су зато неопходне све ове играрије са њим. Неки би, на пример, чак да обнове Душаново царсво, спремни су да одушевљено кличу свакоме који их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном смислу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Закључак је увек један те исти: Срби нису у сукобу са светом, већ са самим собом. Враћамо се упорно на шајкачу и опанке из којих смо једва изашли.

Због свга тога ми пада на памет да од старих мудрих Индијанаца чак можемо нешто да научимо у ово модерно време. Можда ми зато председник Тома наличи на легендарног индијанског поглавицу Бика Који Седи. Па што да не одседи – још један мандат? Или бар тако да изгледа – док се Власи не досете!

Мирољуб Марковић

Share Button