Share Button

– КАКО НАРОДУ УГОДИТИ , ИЛИ О ТОМЕ: зашто се проф. др Цветку Првом не свиђају насмејани директори док доктори бесплатно прегледају народ, а зашто су се најљубазнијем кондуктеру Зорану М. Ђорђевићу у „Нишекспресу“ одужили тако што су га – избацили с посла?!

Zoran-M.-Djordjevic
УСПЕХ СЕ НЕ ОПРАШТА: кондуктер Зоран М. Ђорђевић док је радио и био – најбољи!

Први пут у животу и новинарској каријери, чини ми се, осећам потребу да се искрено извиним и то вишеструко, на више страна упућујем јавна извињења. Искрено сам тако у наслову присвојио право да  говорим у првом лицу множине. Ко зна, можда ће ми се још ко придружити, ако ни за шта друго оно бар зато што многи добро знају ону народну истину да је – народу тешко угодити… Обратите пажњу: зашто се и коме све извињавам?

 ЦВЕТКО ПРВИ ПО – СТО ПРВИ ПУТ!  

Моја спонтана, успутна, реакција на Главној пијаци у Нишу уочи Ђурђевдана, док су доктори бесплатно прегледавали народ, била је да се латим камере и направим пар снимака и један краћи видео-запис. Искрено сам био изненађен и обрадован ведром атмосфером на пијаци, насмејаним народом, а посебно срећним лицима директора Дома здравља проф. др Милорада Јеркана и директора „Тржнице“ Радована Милојевића. Није био у питању подвиг деценије, а далеко било ни „смак света“, те није ни било потребе за неким драматичним новинарским писанијем. Просто сам направио сасвим обичан краћи репортески запис, пригодно подсећајући на чувену „Ивкову славу“ и илустровао фотосима и видео-снимком. За мене  је то био и остао посве обичан новинарски задатак који би морао да обави по осећању дужности сваки колега који има среће да на тако нешто наиђе. Но, ја сам се у професионалној рачуници грдно преварио и зато се извињавам. У чему сам се ја то преварио?

Професионални и верни читалац мојих текстова, али и веома критичан и аргументован, проф. др  Цветко Први распалаио је жестоко по напису „Овако Јеркан и Радован брину о народу“, што се можете уверити  непосредно на порталу „НОНО новина“. Зна читалац Цветко увек да мало пецне нешто на рачун аутора ММ, али овог пута, зачудо, засметала су му само сва она насмејана лица на два фотоса и видео запису. Сва његова критика се свела на то да народу није до смеха и да је овај пример просто неко чудо невиђено и просто немогуће у нашем друштву! Има много разлога да Цветко тако мисли и да критикује, али у конкретном случају просто је – промашио и тему и мету. Ја му се, ипак, извињвам, јер ми је јасно да му нисам испунио очекивања.

Но, шта ћемо са поменутим кондуктером, какве он везе има са насмејаним лицима на нишкој пијаци?

ЗАШТО СУ НАГР(А)ДИЛИ КОНДУКТЕРА?

Причу ћу максиомално скратити, а извињења умножити. Све је то почело, ако се  не варам, децембра претпрошле године и све се веома брзо одвијало – као на филму. Пошто сам имао задовољство да се у неколико дана три пута возим градским аутобусом у коме је кондуктер био Зоран М. Ђорђевић. Исто сам и тада спонтано и искрено новинарски одреаговао: питао човека за име и направио  две-три „фотке“, што би рекли клинци. Искрено сам изнео своје задовољство што Ниш има таквог кондуктера, аргументовао на свој начин у  пригодној репортажи. Објављена је на порталима „НОНО“ и   „Грађанин“…

Права изненађења су уследила филмском брзином: читаоци-грађани су се просто утркивали, како би допунили изречене похвале у репортажи. Предузимљиви су предложили да се кондуктеру Зорану додели признање као најљубазнијем и примерном кондуктеру. Зачудо – предложено, врло брзо  је „Нишекспрес“  реализовао. Пред ТВ камерама Зорану је јавно и свечано уручено управо такво признање – за најљубазнијег кондуктера у Нушу…

Ја сада упућујем јавна извињења на више адреса: кондуктеру Зорану М. Ђорђевићу, директору „Нишекспреса“, али и бројним кондуктерима и возачима, а посебно контролорима. Прво кондуктеру Зорану, јер нисам имао среће више никако да га сретнем и попричам са њим. Друго – директору, јер нисам нашао за сходно да му се обратим за ексклузивни интервју. Треће – кондуктерима и возачима, јер сам олако схватао њихове подсмешиве и подругљиве одговоре, кад год сам их питао у неким пригодним ситуацијама у разним аутобусима на градским линијама. Замислите, сви су они знали за одликованог кондуктера и сви до једнога су се врло непријатно о њему изражавали. Нешто ми је све време у току протекле две године било чудно. Зато сам преко централе овог превозника затражио број телефона и чуо се са Зораном. Позвао ме је на славу Св. Јована, искрено обрадован.Нисмо се срели ни видели, јер је то и моја крсна слава. Остало је за неку прву прилику.

Да завршим са извињењима и да причу приведемо крају: тек пре неки дан, опет у аутобусу од једног другог кондуктера, чујем вест дословно: „Ма, тај је, бре избачен с посла!“ Кратка провера: вест је истинита, а разлог је што је , наводно, неком путнику наплатио карту 20 динара мање. Кондуктер, ваљда, даје карту какву путник тражи! Од Зорана сам у телефонском разговору чуо само: „Осушиле ми се обадве ако сам икада динар узео… Рекли су ми да ће за годину дана да ме врате, а дотле ћу да будем на Бироу рада…“

Одмах потом је телефонски разговор наставила његова супруга: „Молим вас, немојте ништа више да пишете. Знате, ја сам исто кондуктер, а ми  смо  поштена и бројна породица. Имамо и унуке…  Разумете да се плашим и за своје радно место…“

Сазнао сам да Зоранова супруга има озбиљан здравствени проблем, те сам управо можда нјавише зато исписао ове редове. Њен муж је са дипломом најљубазнијег кондуктера у Нишу, од грађана невероватно хваљен, али је све време од колега с подсмехом и подругљиво помињан у аутобусима пред истим оним путнцима. Шта онда може да очекује једна очито заплашена жена?

Због свега тога се питам: какав смо то ми народ? Не подносимо кад је неком лепо, када се неко смеје, када има успеха… Па, људи моји, код нас се успех – не опрашта! Докле, зашто, како због чега – никако да одгонетнем. Зато подвлачим: извињавамо се, много се извињавамо!

ПИШЕ: Мирољуб МАРКОВИЋ
Share Button