Share Button

Untitled-2

– КАДА СУ РАДНИЦИ ЗАДОВОЉНИ, ПУТНИЦИ СУ СИГУРНИ И РАСПОЛОЖЕНИ…

Ако се случајно нађете у Брзом броду, па ако се случајно враћате у град градским аутобусом и ако сасвим случајно уђете на предња врата… Ако се, дакле, десе и подударе такве случајности, онда можете доживети својеврсно освежење у, иначе суморној, градској свакодневици, ужурбаности, јурњави и нервози да ли ћете стићи све што сте запланирали. Дакле, сасвим случајно улазим на предња врата и као први путник спонтано заустим оно , ваљда нормално и уобуичајено, „добар дан“, али ме глас са возачевог места претече…
– Добар дан! Добродошли у аутобус „Нишекспреса“! – огласио се човек-возач аутобуса.
Тако се моје „добар дан“ провукло непланирано као одјек, као одговор, а мислио сам да се јављам први.И онда путник ја седам на предње седиште, десно од возача. Више ништа није случајно, већ намерно путник седа напред, са осећањем да је он управо оно такозвано ЊВ путник, због кога и постоје и аутобуси, возачи, кондуктери, редови вожње и сва она грдна правила у једном овако великом и сложеном градском саобраћају као што је нишки.
Бога ми, па ово је изгледа сасвим нов аутобус и нешто ми делује модерно, по европски. Збиља ми је просто невероватно, када се сетим оног аутобуса са Палилуле, на линији Мокрањчева- Бјеговић…
– Тих аутобуса за који дан неће уопште бити у граду. „Ниш-експрес“ је наша кућа домаћинска и у свему је пример за углед… – возач одговара јаснмим, мирним и сигурним гласом. Озбиљан човек, уредно одевен, рекло би се чак елегантно, комплетно са кошуљом, краватом, панталонама – рекло би се на први поглед да је реч о савремено униформисаном возачу аутобуса.
Дословно баш, ето тако, започео је један дијалог случајног путника новинара са неслучајним возачем аутобуса на његовом радном месту. Поменух онда да сам само још један једини пут пре више од године дана чуо исте речи добродошлице од једног кондуктера, рекох да је то био „онај Зоран М. Ђорђевић, који после моје репортаже и свеопште подршке читалаца грађана беше проглашен за најљубазнијег кондуктера у Нишу“ .
– А, да, сви га добро знамо. Сада је годину дана на плаћеном, па иде у пензију. И супруга његова ради код нас… – каже возач, док рутинским покретима креће са аутобуске станице, пошто је претходно проверио све што треба возач да види. Тако креће спонтани дијалог, непланирани и без икаквог припремљеног сценарија. Ја, новинар путник сазнајем врло брзо све релевантне чињенице, што би се рекло. Возач Горан Стаменковић са радним стажем од 36 година, додуше није све време у „Експресу“, али уверљиво наводи чињенице: „Ниш- експрес“ стварно домаћински брине о својим радницима. Плата возача је за нишке прилике завидна – преко 45 хиљада динара, два пута месечно се исплаћује, радницима обезбеђује веома јефтине и квалитетне оброке у сопственом ресторану, возачима и кондуктерима оне пве поменуте елегантне униформе… Са посебним задовољством возач Горан понавља информацију да се сви они гломазни и неномрлано високи, препотопски аутобуси замењују баш оваквим новим и веома удобним, првокласним климатизованим аутобусима.
– Знате, поносан сам што радим од своје шеснаесте године, одмах по завршетку средње грађевинске. Није ми драго што сада ови млади не желе да раде за неке мале паре. Кажу, мало им је тридесет хиљада, не исплати им се да раде за те паре. А моје колеге код ових других превозника у Нишу раде за 25 хиљада и не жале се… –тече прича возача Горана, док, онако мајсторки и рутински, одмереним покретима прелази кружни ток на Трошарини.
Кондуктерка Марина Врановић готово све време проводи у пространом делу аутобуса иза возача и првог седишта десно од њега. Чује се повремено и њен пријатан глас: „Изволите, молим вас. Сместите се удобно. Коме треба карта?“
– Лепо је чути лепе ствари о нашем нишком превознику…Свако има неку своју причу и било би лепо да људи мало више и слободније комуницирају… Ето, ја бих могао да испричам роман о себи, о сину који има тридесет година и који неће да ради за такву малу плату од тридесетак хиљада… А био је четири године у Шведској, па беше решио да се жени, па отказа на дан венчања, детаље да вам не помињем, а сада чека да продамо кућу у Чалијама и, каже, хоће да крене свој бизнис са половином пара… А ја га питам, синко, бре, какав бизнис да кренеш, када ништа ниси научио да радиш? – сасвим спонтано се укључио у разговор озбиљан старији човек, који је у међувремену сео на седишту иза возача.
Горане, време је да представимо јавности угледни пар возач – кондуктер. Ево, неуобичајено питање за кондуктерку Марину – какви су путници?
Камера је у новинарској руци непрекидно и спонтано снимала, па је и питање уследило сасвим непланирано, да кажемо – без неке задње намере.
– Путници су сви дивни људи. Лепо је радити са људима, проговорити по неку реч, осмехнути се, или видети дати се људи осмехују, да нису сви ћутљиви, забринути и одсутни… – кондуктерка Марина исприча у даху, исто тако искрено и спонтано.
Зашто смо, ипак, често одсутни и отуђени? Зашто је тешко комшији у ходнику, на степеништу зграде рећи „Добар дан! Како си, комшија?“ Зашто смо,исто тако, ћутљиви и отуђени на улици? Где нам нестадоше тај тако неопходан осмех и ведрина? Да их нисмо можда заборавили негде у становима. У породицама? Зато и пример „Ниш-експреса“ као куће домаћинске својих радника узимам као повод да те на крају, драги мој читаоче, питам: Како си, пријатељу?

ПИШЕ. М. МАРКОВИЋ

 

Share Button