Share Button

– Зашто личну карту чекам седам и по месеци, а не знам зашто су ме са очне клинке замало одвели у полицију?
Ових дана нема више оне уобичајене гужве код добро познате испоставе нишке полицијске управе код Дома здравља. Напољу неколицина смирено и стрпљиво чека, а унутра у првом ходнику на дрвеној клупи са наслоном седи старији човек пристојно, са лактовима наслоњеним на колена и лицем између шака,  а  сасвим лево једна млађа жена. Седам и ја на десној слободној половини…

deda
–  равно десети пут долазим по личну карту и не знам да ли је готова… – почиње причу стари.
– Предао сам захтев тачно првог новембра прошле године… Све ми се чини да још није готова… – наставља стари  тихим, пристојним гласом.
Очигледено човек просто има потребу да проговори коју са суседом који је тек пристигао да чека ред. За почетак одговарам да ми тако нешто није јасно, ама да ми је невероватно кад помислим да је сада половина јуна. – Мене ништа више не може да изненеди са мојих деведесет пуних. – наставља стари своју причу . – скоро сам био на очно у билници, да ми снимају очи. Питам прво где да идем, па ми кажу: иди тамо право, видиш онај ходник, па десно одмах и тамо се јави. Ја тако урадим, културно се и тихо обратим једној сестри, а она ми  онако са висине и грубо: иди испред и чекај! Ја чекам, чекам, па видим да нема леба и уђем десно, а тамо докторка. Људски се извиним и питам да ли она треба да ми снима очи. Ајде, чича, кад си већ ушо… А кад да пођем, баш ме испрепада и уплаши. Рече ми: други пут да чекаш ред, а не да наваљујеш тако. Ево, ја сад морам да радим без сестре, јер си је потресао и морала да оде на боловање. Да знаш, стари, за тако нешто ми зовемо полицију…
Слушам пажљиво, иако искрено тренутно нисам  био баш неки добар саговорник. Видим, ипак, да се и она млађа жена лево заинтересовала – пажљиво гледа и слуша старог.
A   –  Ма, да ли је могуће! Невероватно ми је и ово са личном картом и то  из болнице…- спонтано изговорих.
– Драгољуб Ђорђевић! А, ти си, стари… Ево ти папир, мораш још мало да чекаш! –  испрсио се млађани полицајац, дежурни испред оних канцеларија тамо, а сада стоји испред скрушеног старог човека и пружа му папир.
Новинар не би био новинар да у правом тренутку нема спремну алатку-камеру и да је спонтано  не укључи баш кад треба, заправо, у задњем моменту.
-Ама,  молим вас, па видите, овде пише први новембар када сам предао захтев. Што нисте рекли да одем до Сврљига, до мог Лалинца, да лично извадим документа… Значи, био је само   циљ да се узму паре што пре од народа. А сад више није битна лична карта… Па ја сам имао стару, а на њој је писало да је трајно важећа. Док сам жив… А још сам и помало, свестан , хвала Богу, и трдуим се да будем пристојан…
Овако је говорио деда-Драгољуб са својих деведесет и гледао у младог полицајца, који се испрсио иоспред њега.
Па, стварно, да ли је  могуће да седам и по месеца не буде готова лична карта. Шта је разлог томе? Новинар пита по службеној новинарској дужности. Полицајац прво пита „зашто питаш, ко си ти?“, па онда „Па шта, ако си новинар! Дај ми личну карту!“ Новинар нуди новинарску, вели  да је и он дошао по нову личну, али полицајац, може му се, и хоће баш да види стару и – тако то…
Деда-Драгољуб је морао да се задовољи са оним: „ не знам када ће да ти буде нова лична карта“. Зашто се, дакле, љути деда- Драгољуб? Па шта ако чека седам и по месеци и што је десет пута долазио у ову полицисјку испоставу. Вероватно све дотле док му неко не објасни да је Сврљиг много далеко од Ниша, да није било једноставно министарки досадашњој Ани Брнабић да у оној фамозној ЕУ управи електронски,  повеже Ниш са Сврљигом и да ће се то сада сигурно остварити баш ових дана када она на велико одушевљење народа постаје прва српска премијерка. Зато и стари Драгољуб треба да буде срећан да овако динамично, занимљиво и срећно гура десету деценију живота.

ПИШЕ И СНИМА: М. МАРКОВИЋ  

Share Button