Share Button

Промоција Алексићевог трећег подвига – филма о ратним ветеранима Србије „Право на право“ повод за питање: докле ће држава да буде слепа за ускраћена основна права на једнакост пред законом за десетине хиљада људи? 

Да будемо конкретни и директни: вест је да је пре две вечери у нишком хотелу „Панорама“ одржана промоција документарног филма „Право на право“ (продуцент Миодраг Миљковић), што је, после две објављене књиге о добро познатим проблемима  борбе десетине хиљада српских бораца-ветерана да остваре право на ратне дневнице, ово је управо трећи подвиг  надалеко познатог нишког адвоката др Срђана Алексића. Истога дана улицама Ниша демонстрирали су у заједничком строју ратни ветерани са  исто тако великим бројем радника бивших нишких  фабрика, који и поред правоснажних судских одлука годинама већ узалуд чекају, траже и моле  да им се исплати оно што им држава дугује.  Испаде тако да им је заједнички именитељ садржан у суштинском питању: зашто држава Србија годинама одржава атмосферу неједнаке примене закона на своје грађане, зашто дозвољава тако очигледну дискриминацију, односно, зашто својим грађанима уксраћује право на  – право? Алексићев тим је управо тако и насловио овај јединствени и оригиналан документарни филм, законски до краја аргументован и испуњен потресним причама људи , који су се у време бомбардовања одазвали на позив државе, крварили, гинули и бранили своју домовину. Само подсећања ради, поменимо да су борци Топличког краја остварили право и наплатили ратне дневнице, а близу стотину хиљада бораца-ратних ветерана из свих других крајева Србије до дана данашљег остали ускраћени за исто.

– Поднели смо двадесет хиљада тужби за дискримнацију, и увелико се усвајају у свим судовима у Србији, а припремамо још тридесет хиљада нових тужби. После свега, сада  верујем да смо близу коначног циља да сви борци остваре своја права… – рекао је, између осталог , др Срђан Алексић окупљеној маси бораца на промоцији филма.

Имајући у виду све ове муке обичних малих људи из народа, који су се борили и многи од њих се нису вратили са ратишта, просто се намеће питање: па да ли је могуће у савремено доба легалитета и законитости да се овакве ствари дешавају, развлаче и тиме на најгори могући начин понижавају људи? У филму се, на пример, виде два брата у селу Драшковац код Лесковца, који живе на стотину метара удаљености, али је један остварио право, а други, још није!? Више њих одлулчно изјављује да им није стало до тих пара, јер нема пара које ће да плате понижавање човека, а да ће сваки динар када коначно остваре право исти поклонити у хуманитарне сврхе. И тако се нижу чудне и просто невереоватне приче, а сличне су и оне које говоре неколико хиљада нишких радника који са правоснажним судским пресудама у рукама не могу још увек да наплате ни један динар!?

И тек када чујемо искрене исказе ојађених људи од сопствене државе, онда се разумљиво оправдано поствља суштинско питање: у каквој то држави живимо?

Питања, само питања, али никако и нигде правог и коначног одговора. Пођимо зато од премисе да формат једне државе директно зависи од формата просечног човека, односно, од такозваног обичног малог човека. Конкретније, питање је: колико је задовољан животом тај обичан мали човек у својој држави? На жалост, тешко је избећи жалосни закључак! Ако је формат обичног просечног народа, такозваног малог човека, сужен – такав је, дакле, и формат те државе – сужен, сиромашан и са неизвесним и несигурним перспективама. Зашто се онда чудимо када нам председник државе саопштава жалосну чињеницу да је у Србији свакога дана мање за 99 становника. Непопуларно и непријатно звучи превод на колоквијални српски: толико сваког дана у овој нашој земљи више људи умире него што се беба роди! А колико дневно одлази трагом без обзира и повратка, трбухом за крухом – е, о томе се не говори тако  конкретно и са експлицитним подацима. А шта они да траже у змељи у којој им је ускраћено право на – право? Заправо, и осећају се као да им је ускраћено право на ваздух, дисање, на голи, елементарни живот…

ПИШЕ И СНИМА.
МИРОЉУБ МАРКОВИЋ,
уредник НОНО новина

Share Button