Share Button

(МОРСКА РАЗГЛЕДНИЦА 2.)

– ЖИВОТ ПИШЕ БАЈКЕ: Ако случајно учиниш неко добро неком Гускићу, нећеш се кајати само ако наиђеш на чувеног Ђуру Палицу у которској полицијској станици!?

      На мору брзо пролази време, па се изненадисмо када смо тек другог дана преподне сазнали да новчаник још увек није нашао свог власника! Моје неко седмо новинарско чуло ме  је натерало да одемо поново до рецепције.

– Хоћете ли, молим вас, да ми дате телфонску везу са полицијском станицом? . замолио сам једну од три девојке које су биле на рецепцији. –

– А ви сте нашли новчаник? Зашто сада инсистирате,  да ли очекујете неку награду? – питала ме је без увијања она најкрупнија кршна Црногорка. – Не, хвала лепо! Ако буде награде, ево одричемо се у корист вас са рецепције. Желим само да се уверим да ли је дечко добио свој новчаник… – одговорио сам и признајем да сам био непријатно изненађен и мало постиђен, јер нам тако нешто на памет није падало.

– Хало, само моменат ево имате везу. – већ ми је ова иста цура пружала телефонску слушалицу.

– Овде сам ја, тај и тај, гост из Ниша, па ме интересује да ли сте пронашли овог младића и вратили му новчаник? Да ли је све у реду? – питао сам уљудно.

– А, Нишлијо, ти си дакле, птицо што налазиш новчанике по Котору!? Е, да ти речем, јадан не био, нисмо га још пронашли, али ћемо га наћи сигурно. – вели ми неки одлучан глас из телефонске слушалице и све ми се чини нешто као познат.

– Извините, са киме разговарам? – питам ја помало збуњено.

– Ама, не пртљај јадан! Шта ти мени са киме разговарам? Зар не видиш да је овде главом и брадом командир полицијске станице Ђуро Палица? Види ти мене, сметнуо сам са ума да нисам на телевизији. Ако ме не видиш, туристо од Ниш, како ви тамо речете, ти ме, брате, мораш по гласу познати. Нисам ти ја онај Геџа, или иди ми дођи неки обичан курсаџија… – говори ми глас из слушалице и ја стигох да кажем само оно – извините на сметању, верујем да ће све бити у реду и тако нешто…

– Ма немој ти мени извини и иди ми дођи ми. Други пут да ми се јавиш кад нађеш паре, је с` разумео? Паре, само чисте паре и то неки штос подебљи. Е, мој јадо, па да седнемо ка људи у кафану и да се почастимо. Ти мени предаш паре по закону, а ја тебе частим у кафану. `Ајд и не зановетај више, среће ти! Иди се купај, брчкај се у овај наш Јадран, а нећеш ваљљда у ону тамо  бару од Нишаву… – славни полицајац Ђуро поздрави ме тако н а крају, те ја дибидус остадох без речи.

Тако се некако оконча ова наша которска годишњеодморска авантура. Ипак, није се овде завршила. Наредног дана моја новинарска радозналост и упорност не попушта. Да скратимо: поново срећемо трећег јутра Перу на рецепцији, па он позове стоматолога, па ми да везу , па му ја све појасним и питам за младића Гускића Ђ. И добијем од љубазног стоматолога број мобилног овог што је изгубио новчаник… Па још само мало, близу смо краја: позове ми Пера сада на мобилни младића Гускића, па се он јави, па му кажем ко сам и питам да ли је добио свој новчаник, па он рече да је одушевљен што му се јавља поштени налазач, да је све у реду, ништа му не фали у новчанику и да нам је много захвалан. Ах, да! Рече још и ово на крају: „Имате мој број и зовите ме слободно када хоћете, ја ћу да дођем да вас упознам!“

Срећно, младићу! Пази убудуће на свој новчаник.Можда се не нађе којим  лучајем проналазач и дародавац Нишлија, а можда ни полицајац Ђуро Палица не буде на том месту…

Поздравио сам младог Црногорца из Котора, па нам је тек тада лакнуло. На крају додајем само још две напомене: прво, прича је истинита, истинито је презиме младића Гускића, име сами погађајте, а за Ђуру Палицу, ако не верујете, не замерам, али – зовите и проверите сами! Ах, да, оно друго је и најважније: овај човек са својом женом искрено верује у ону народну „чини добро и не кај се!“ Све се  дешавало баш оних дана када је Сара Видак (Српкиња, Београђанка и Канађанка) онако „насилнички“ насрнула на прекршајну судијиницу у истом овом Котору, па би мало затворена, па тек нешто касније пустише је да се брани са слободе. Признајем да сам баш због Саре Видак сачекао неки дан да се утисдци мало слегну пре него  одлучих да се јавно исповедим. Но, о случају Видак – начекаћемо се за епилог, па – о том потом!

А као доказ да читате сто посто истиниту причу прилажем видео прилог о атмосфери са нашег мора из Котора!

ПИШЕ И СНИМА:
Мирољуб Марковић

Share Button