Share Button

– Летња  прича малог Лазе, најмлађег Нишлије у Котору на мору…. 

 

    – Е, еее! Бе-беее… Мама,  ма-мам беее!
Хаjде да се одмах  лепо разумемо. Имам непуне две године, али знам за ред, па се представљам: ја сам Лазар, Лаза, Лазица, мама ме зове љубави, бака срце и тако слично. У аутобусу сам кренуо попоадне из Котора на мору, рекоше око пола шест поподне. У крилу сам бакином и мамином, одмах иза возача, па ме   цимају час  на једну па на другу страну и већ сам почео да губим стрпљење. У ствари, док смо се возили поред морске обале и док је сунце сијало са морског огедала,  нисам ни схватио да напуштамо море. А тамо смо, у Котору на мору, провели десет дана и ја са  своје непуне две године знам много тога, верујте ми. Јасно и гласно викнем: бако, мама, еее-бее, а мало мало па кажем мами – хоћу тата! Онда мама укључи оно чудо што све има и што све зна, па се ја гледам са татом и слушам маму како каже оно исто и мени и тати – ЉУБАВИ! Некад се заиграм, па заборавим да ме  тата отуда негде далеко гледа и тако то иде у круг – игра, шала, смех, цичање  у круг и све тако да ми испуне неки мој ћеф. Али, сада ово – нешто ми се не свиђа. Ја се поново јављам: Е-ееее… Бее-еееее! Брр-неее-еее…

 НЕШТО МИ СЕ НЕ СВИЂА

Ама, људи, дал` сте луди? Па, ја јесам мали, али видим лепо – нема, више мора испред аутобуса. Ништа ми се не свиђа што видим само брда  и неке силне грађевине лево и десно од пута. Већ пада мрак, па ме мама притиска да , да спавам. Опет се буним: еее, беее… И све тако,  почињем да се враћам у Котор и не иде ми се даље, па зато на дуже време узнемиравам цео аутобус…

Као прво: опет бих да се брченм у воду и да пливам, како бака Сунчица каже, као риба. Да пливам, како мама Сања каже, као велики момци и у дубоко… не свиђа ми се, брате, ни то што се позади из аутобуса неке девојке смеју гласно. Зар оне да буду гласније од мене? Е, то не може! Ееее-ееее… Бее-бееее…

Хајде бре, прошетајте то дете мало по аутобусу и оно ће да се смири… Чујем неког старијег отпозади, коме се не свиђа моја прича…

ТРАЖИМ И НЕ ПИТАМ ШТА КОШТА!

   Мало заћутим и почнем да  се присећам… Которска лука, па стари град у тврђави одмах изнад ње, па синоћ карневал, па оне лепе, прелепе мажоретке са зеленим сукњицама изнад мојих очију, а ја стојим одмах ту поред и испод њих  и само ширим руке, очи сам разрогачио, а неки чика са брадом и неком црном камером снима ли снима и пита ме нешто. Ја знам да он не види ,оно што ја видим, па му показујем руком својом јуначком: Еее-то-тооо…

Па су оне играле око мене и само за мене, па је свирао неки оркестар, трубе јечале и опет неке лепе младе плавокосе са репом испод шешира и великом трубом на грудима – јечи ли јечи… И немате појма како су лепе оне младе мажоретке, а како газе прави војнички корак. Нога горе високо па оштро доле, а зелене сукњице севају ли севају. Како, бее-еее то да заборавим? Ето, зато као прво хоћу Котор у мој Ниш да стигне…

Поново се ја огласим, још гласније и још дуже. Да се зна да има још шта да кажем. После те гужве у великој трврђави на отварању которског карневала и бака и мама једва дочекаше да ме стрпају у колица и да ме возају по непрегледном шеталишту поред сјајног морског огледала. Светла бљеште са свих страна, па се ја подижем у колицима. Е-еее, овде стоп! Огласим се, па стадоше бака и мама у сред великог полигона, на коме опет неке лепе девојчице јуре на тротинетима на неким светлећим точкићима. Гледам, зинуо сам у чуду: јуре у круг, али све јуришају право према мору, до саме ивице изнад мора и ту се  мајсторски окрећу назад! Вичем браво мајстори, а чује се само како пљескам мојим јуначким рукама. Зато кажем одмах да се зна: хоћу и тај Котор у Ниш одмах да дође! Поред моје Нишаве да буде такав полигон до саме обале изнад воде, да се тамо возимо вртимо и окрећемо… Нећу да тамо буду само степенице и  на њима ови матори млади, који само седе, испијају и празне гомиле неких флаша…  Поново ми дође ћеф да то хоћу да се чује и да буде одмах и сад. Хоћу да буде за  нас мале који растемо и не питам шта кошта! Па викнем из свег гласа: Ееее-еее-еееееееееее! Бее-еееее-ееее! Хоћу, бе, Котор у Нишу и – тачка!

 Забележио и снимио:
Мирољуб МАРКОВИЋ

Share Button